Вашар у Гојној Гори – повод за блокаду

У духу Наредбе немачког командујућег генерала и заповедника у Србији од 28. фебруара 1943. године четничко-народни скуп у Гојној Гори, одржан је 13. јуна исте године, подведен је под „дело саботаже“, а становници села обухваћених Петровском блокадом (немачка офанзива „Моргенлуфт“) сматрани су одговорним за прусуство „бандита“ у својој средини. – „Педагошка“ мера окупационе силе била је застрашујућа: 455 заробљених, од којих је 11 убијених и 21 кућа спаљена

Извукавши се из немачког обруча у операцији „Шварц“ и напустивши Црну Гору, Дража је са својом Врховном командом, радио-станицама и приличном количином злата добијеном из иностранства – 1. јуна 1943. године стигао у Србију.1)

Према казивањима информатора, датим овом аутору, Дража се у јуну и почетком јула те године око месец дана кретао на релацији Гојна Гора-Јанчићи-Горња Добриња.Петнаестак дана са штабом био је смештен у кући Гојногорца Војислава Милошевића, у чијој је непосредној близини, у дому угледног домаћина Сретена Јевтовића, још од раније била радио-станица, коју је опслуживо четнички Вод за везу са извесним капетаном Стојадиновићем на челу. Од двадесетак припадника Вода, Сретенови потомци по именце су се сећали радиотелеграфисте Драгутина Кујовића, неког Радована из Ариља (био мајстор за поправку уређаја), Микија Перовића (после рата био технички директор предузећа „Литопар“ у Чачку), Ђокице Милаковића и Словенца Гре бца.2 Гостопримство су му указали тројица ратника са Солунског фронта: Драгутин Трифуновић (Гојна Гора), Петар Петровић Бекутић (Јанчићи) и Добросав Милинковић (Горња Добриња). Петнаестак дана Дража је са Штабом био смештен у кући Гојногораца Војислава Милошевића, у чијој је непосредној близини, у дому угледног дома ћина Сретена Јевтовића још од раније била радио-станица који је опслуживао четнички вод за везу са извесним капетаном Стојадиновићем на челу. Сретенови потомци и данас се поименце сећају Радована из Ариља (био мајстор за поправку), Микија Перовића (после рата био технички директор предузећа „Литопапир“ у Чачку), Ђокице Милаковића и Словенца Грбеца, а са посебним поштовањем говоре  о радиотелеграфисти Драгутину Кујовићу.2)

На дан, 13. јуна 1943. године у Гојној Гори, у непосредној близини извора Ћиворак на зарвни Гувнина, одржан је велики четнички збор уз присуство мноштва народа. После смотре четничких јединица Дража је говорио о борби својих је диница под командом Ђуришића у Црној Гори, уливајући тако оку пљенима наду у победу и ослобођење од окупатора. Кућа браће Драгутина и Војимира Три фу но ви ћа, у оно време „најбо гатијих људи у срезу пожешком“, на чи јем је имању одржан скуп, при пре мила је ручак за учеснике збо ра („трепза на трави“), али су доста прилога донели како Гојногoрци, тако и мештани из околних се ла. Печених овнова, јагњаду, пра сади, гибнице „било је као дрва”.

ТРПЕЗА НА ТРАВИ ПОСЛЕ СМОТРЕ: ЈЕДИНИЦА ЈВуО У ГОЈНОЈ ГОРИ 13. ЈУНА 1943. ГОДИНЕ Дража у предњем реду, у средини, држи кашику; Мирко Лалатовић, члан Врховне команде, трећи здесна у другом реду; др Ђура Ђуровић, идеолог равногорског покрета, четврти здесна у другом реду, гледа у Дражу (Извор: Албум српских четника Драже Михаиловића у 1.000 слика, приредио Милослав Самарџић, Погледи, Крагујевац 1998, стр. 54; У Албуму погрешно датирано: “јула 1943” уместо “13. јуна 1943.”)

По завршеном ручку скуп се претворио у народни вашар и весеље. Свирали су трубачи. Играла се кола. У једном је играо и Дража. На све стране шкљоцали су фото-апарати. Тада се није зна ло да су „сликари“ у ствари немачки шпијуни. Били су то прерушени љотићевци и припадници немачке Службе безбедности, а неки су помињали и комунисте.3)

Процене о броју присутних о овом четничко-народном скупу и слављу, у зависности од информатора, крећу се од хиљаду, преко пет-шест хиљада до десет хиљада душа. Многи су на „вашер“ дошли зато што је то од њих тражено (момци и девојке који су били на гласу као добри играчи у колу), многи из поштовања према вођи отпора (учесници Првог светског рата), а неки и из радо зналости. И нису то били само Гојного рци и мештани из суседних села, већ и они из удаљенијих крајева. Ко је и како организовао тај скуп, информа тори нису знали.4)

С обзиром на историјске околности, процена о присуству више хиљада људи овом скупу нереална је. Нема писаних трагова о „вашару“ у Гојној Гори, осим података о датуму и месту одржавања.5)

Зато се том скупу и произашлим последицама може судити према сведочењима савременика који су у том догађају, и потоњој немачкој одмазди, учествовали, а која је забележена 2009- 2011. године, док су казивачи били у животу. Та сведочанства су објављена 2011. године.6)

Са дистанце од осам деценија дошло се до сазнања да је „вашар“ у Гојној Гори подведен под „дела саботаже“ којим се „руши углед окупационе силе“, а што је било у духу одредби из Наредбе војноуправног команданта у Србији од 28. фебруара 1943. године.7)

Месец дана после „вашара“ уследила је Петровска блокада. То је био одговор командујућег генерала и заповедника Бадера шифрован као подухват „Моргенлуфт (јутарњи ваздух)“ чији је циљ био да се зароби и унушти Штаб Драже Михаиловића. Како је операција завршена „безуспешно, нацисти су завели полицијски терор и извршили низ зло чинстава према цивилном становништву“.8)

Становници села у области Сувобора, Маљена и Медведника, која су била обухваћена oперацијом, у складу са већ поменутом Наредбом – сматрани су одговорни за присуство „бандита“ у својој средини јер су са њима „отворено или прикривено садејствовали“, односно „свесно“ држали се „пасивно“. Цена неуспеха у „подухвату”, како је Бадер назвао офанзиву „Моргенлуфт“, била је застрашујућа и акт зло чинства: 455 заробљених, од којих је 11 убијено, а 331 лице је после испитивања спроведено у конц-логор на Бањици , где је већина имала статус талаца и била стрељана. Ово је била тек само једна (задуго неразјашњена и готово заборављена)„педагошка“ мера окупационе силе којом се утерује вера „у њену праве дност“ и спречава „лојалан део становништва“ да се не „одметне у шуме“.

НАСТАВИЋЕ СЕ

Миливоје Трнавац

1)Јован Кесер и Драгоје Лукић, Дража Михаиловић пред судом: Не осећам се кривим/Стенографске белешке са суђења вођи четничког покрета, Акваријус, Београд, 1990, стр. 31
2)Миливоје Трнавац, Само су смрти истине/ Петровско робље и друге жртве
села Гојна Гора у рату 1941-1945, Гојна Гора, 2011, стр. 57,62 и 82.
3)Миливоје Трнавац, н.д.,стр. 60.
4)н.д. стр 57-74 и 121.
5)Славко Ј Јоксимовић, Дневник 1941-1944, Жиравац, Пожега, 2005,стр. 168
и 169.
6)Реч је о већ наведеној књизи Само су смрти истине
7) Др Венцеслав Глишић, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији
1941-1945, Рад, Београд, 1970,стр. 166(наредба се чува у АВИИ,НА,27-7/2).
8)Др Венцеслав Глишић,н.д., стр.166.