Баџо некад и сад – нема разлике

Неки чудесан пут страсти, камена, зноја и радости повезује Милана са временом лепе градитељке Јерине.
Српска деспотица Јерина остави много утврда и градова по Србији.
Солотник и Острвицу, Рудник и тајновитост тог времена.

…

Милан Деспотовић Баџо рођен у Солотуши код Бајине Баште а данас на Руднику столује.
Ушушкан у сеновитост шумског пута ка археолошком налазишту „Прљуша”има шта да каже а Бога ми и покаже!
Виталан, ведар и јасан са душом као Острвица са два града.
Ма није му равна ни Смедеревска тврђава!
Професору физичког васпитања у пензији. Бившем наставнику, тренеру, није ништа да кроз шуму истрчи без обзира на успон.
Склекови, чучњеви, згибњеви за њега су заиста одмор.
Лепо је видети и још лепше га доживети, слушати његову причу, причу једног „Деспоте”…
Он је рођени борац,борац вођа,увек испред,рођен да буде испред свих.
Сећа се он времена када је као шестогодишњак из Солотуше нејаким ручицама чврсто зграбио прохладне шипке на вагону док је воз, чувени „Ћира” бректао ка Београду… Тако је започео тих година свој животни пут и сан мој наставник Милан Баџо Деспотовић.

…

Сећа се он и свог доласка на службу у село Угриновце у Основну школу поред које беше пруга а „Ћира” свакодневно уз писак поздрави свог малог, слепог, путника а сада великог човека, човека енергије.
Кренуле су радне акције у Угриновцима ми деца, родитељи, рођаци, ручно, крамп, лопата и колица. Дан по дан настајали су прелепи атлетски објекти, одбојкашки терен,тартан стаза, сала за гимнастику и понос села – рукометно игралиште!
Голови са мрежама и свакодневни тренинг учинише да Баџо покрене праву причу… Увек је испред нас, пример правог спортисте у блиставо чистој опреми што је обезбедио и нама, ђацима а посебно атлетичарима и рукометној екипи.
Почели смо да побеђујемо и на свим међу школским такмичењима страхују да им не западне Баџов „Реал” из Угриноваца.
То „Реал“ – због белих дресова и извезеног грба „ЂСД” (Ђачко Спортско Друштво) Угриновци.
Градећи нас децу и доносећи Спортску и општу културу он је градио и себе, спремао се за професора и полагао испите. Ишла му је та наука као вода и како не би када смо свакодневно за време редовних тренинга газили реку Драгобиљ.
Милан Баџо Деспотовић је омиљено Име многих генерација па и моје..
Ми смо његов првенац, настао од нуле а можда смо због тога и били најбољи?
Своме Наставнику, школи, родитељима и Угриновцима донесмо Општинског првака у рукомету и мноштво медаља у атлетици и гимнастици…
Такав је мој Баџо: вредан и радан, пун љубави према људима а у младости намучен и не ретко гладан..
Баџо некад и сад – верујте да нема разлике!
Осмех је његов заштитни знак, бистар поглед све говори, чини ми се да би могли све поново са њим.
Но, ипак се живот пита за све, ми његови ђаци и „пулени” захвални смо што је део нашег живота, желимо му да задржи сву енергију коју поседује и да надјача све тврђаве деспотске!

…

Могао бих ја о Милану Баџу Деспотовићу још много писати али нећу све…
Оставићу то шумским стазама и пропланцима Рудничким да кажу коју о њима док су Јока и он правили прелепу дрвену кућицу…
Зона, зона, руке горе, одбрана, колут напред, колут назад, премет, карике уз конопац без ногу се зову једним именом: Баџа Милан Деспотовић.
А његова порука гласи:
“Данашњи млади слабо су активни, слабо покретни, махом лењи и инертни. Без тога и физичке активности нема правог живота. Како ја волим популарно да кажем: по здравље треба ићи ка реци а не к’ апотеци; направи један штос, изуј се и ходај бос; лекови не помажу када ноге откажу; узалуд се битка бије када нема кондиције; из дана у дан људи праве грешке јер све мање и мање иду пешке”…

Текст и фотографије: Радослав Раде Радовановић