Приче из избрисаног путописа

Следећи Ибарску магистралу ка Долини јоргована, с леве стране угледаћете чаробну тврђаву Маглич. И док вам пажњу одвлачи утврда у магли, са десне стране одваја један пут узбрдо – ка „Светим водама краљице Драге“ – где се ових дана уређује базен и летњиковац за све бројне посетиоце

Карлове Вари, монденска чешка бања, по причи коју је запамтио сваки туриста који ју је посетио, настала је тако што ју је у 14. веку открио леге­нда­рни чешки краљ Карло IV док је лов ловио по гори одио. Наиме, један од краљевих паса гонича, претходно повређен у лову на јелене, улетео је у вру­ћу изворску воду. Након предаха који је ту направила ловачка дру­жина, опорављени пас је наста­вио лов као пуштен с ланца, а проницљиви суверен одлучио да на овом месту подигне знамениту бању. Али, да ли је све то било баш тако? Да ли је ово још једна ве­ли­ка истинита прича о свестра­ном краљу којим се Чеси са правом поносе? Или је чиста „жва­ка за сељака“? Јер, Карло јесте био па­риски ђак и човек ванвременске културе, али би неко накриво насађено гунђало, рационални интелектуалац дија­лектичког смера или, рецимо, сваки самоидеализовани Херце­говац у расејању могао да каже: Откуд то да је краљ оболео од костобоље ловио, баш, по че­шким забитима са бањском во­дом? И то топлом… за коју је сва­ки гологузан из околине (рекла му баба Луција) знао да је ле­ковита? И то чешки краљ… за које се зна да су прева­зишли и Србе у митоманији, сву­да и на сваком месту, додајући сјај и ми­стичност, чак и тамо где стварност једва да је оставила трага.

Маглич

Истините приче машта не чини бољим. Напротив, више им одузима него што доприноси, јер отвара место сумњи. А сумња је најопаснија кртица на свету – јер поткопава и истину и лаж. Међу­тим, време прашта работу машти (специјалним ефектима наших предака) претварајући такве при­че у предања, која смо спремни да сласно и без поговора прогутамо као добар залогај у кафани „Код Мира“ у Богутовцу. Управо једна таква прича на­стала је на првој великој кривини, поред Ибра, када се прође скре­тање за чувену богутовачку го­сти­оницу. И налази се у истом месту где и утврђени град – који је по­чео да се руши и распада негде у исто време када је бања Карлове Вари кренула да расте и да се развија – Магличу.

– Град Маглич је, као што је свима познато, настао најверо­ватније за време краља Уроша. У кругу од само пар километара око њега много је лековитих и топлих извора, укључјући и две познате бање – Матарушку и Богутовачку. Једна романтична прича и извор лековите воде су и разлог због кога сам вас позвао да дођете. То није прича о краљу Урошу и Је­лени Анжујској у чију част је ср­пс-ки краљ засдио плаве јорг­оване, како би је подсетили на Провансу. Реч је о једној другој причи и је­дној другој краљици, о Мила­но­вча­нки, краљици Драги Обре­­но- вић и „Светим изворима краљице Драге“ под Магличем – овако започиње причу стари сарадник „Таковских новина“, МРТК-а, про­нонсирани обреновићевац, веде­та ауто-трка „националне класе“ бивше СФРЈ-а, шумар по вока­цији и потомак рођака и кумова краљице Драге – Живан Него­јевић, из Врбе код Краљева.

Под водопадом

Маглич је, данас, село које се простире око истоимене утврде. Пресеца га Ибар, правећи окуку око брда на коме се налази твр­ђава. Са друге стране Ибра, тра­сирана је Ибарска магистрала. И она (Ибарска) савија, прати окуку. То је она кривина на којој почиње наша прича.

– Причу коју сам вам желео пре­нети, а поводом сто дваде­сете годишњице од смрти кра­љи­це Драге, по породичном пре­дању, испричала је сама Драга. И она се задржала у сећању мојих рођака, попут мноштва докуме­нтације, фотографија, писама или рецепата што је оставила, а мени су је пренели моји. Како су били у кумовским везама са Дра­гином кућом, она је код нас у Врбу долазила на славе, у посете, а остајала би у гостима и по неко­лико дана. Једном приликом је причала, а то је било непосредно пре смрти, у време када је већ постала краљица, причу из њеног живота док је живела у Краљеву. Било је то за време владавине краља Милана. Њен тадашњи супруг, инжењер Светозар Ма­шин, био је ангажован на изгра­дњи „Ибарског пута“ из Краљева према Рашки. Пут је ишао до­лином Ибра. Било је пројектовано да пут у широком луку прати реку, како би се избегле серпентине код села Маглич. Говорило се да се краљ Милан спрема за рат и да му је пут неопходан како би олакшао и убрзао војни поход – преноси Живан и наставља: – Ка­ко јој је супруг гро времена про­во­дио на терену, Драга је ко­ри­стила сваку прилику да оде са њим. И док је Светозар радио, Драга је уживала у природи, реци, старом утврђењу, истраживала околину издашну лековитим изворима и богомданим лепотама. Тако је, пратећи један планински поток, наишла на леп водопад, сакривен у густој шуми. Вода је падала са 4-5 метара висине, формирајући живахне каскаде. Ово откриће је посебно очарало младу Мила­новчанку! И од тада тај водопад је постао њено омиљено тајно место. Међутим, све што је лепо – кратко траје. Нема бољег све­дока овој народној мудрости од епизода из живота краљице Драге.

– У жарком летњем периоду, одлазила је до тог скривеног шу­мског водопада, да се тамо окупа и освежи. Причала је, а мени мо­ји, да је та вода добра и лековита. Како је то знала? Не знам. Може бити да је имала неки проблем или болест коју је ту излечила – наставља Живан причу краљице Драге: – Међутим, једном при­ликом у разговору са мужем, када се повела реч о водопаду, са­знала је да траса пута иде управо туда, преко „њеног водопада“. И да га након изградње пута, нажа­лост, више неће бити. Ова вест ју је скаменила! Молила је и пре­клињала мужа да искористи сав свој утицај и учини нешто како би се променила траса пута. Инже­њер је одбијао, држећи да се правила струке не могу и не смеју тек тако изигравати. У свом непо­колебивом уверењу, тврдо је стајао, савести ради, настојећи да сачува свој и интегритет про­фесије. Али, Драга је била (као што је познато) упорна жена… И инжењер је попустио. Испроје­кто­вана је нова траса, која иде испод водопада. Тако је Драга спасила водопад од уништења, остави­вши га потомству које га је, како то обично бива, препустило забо­раву и дубокој густој шуми.

Повратак краља Милана

Да би ово породично предање могло да буде и истинито, на­слућујемо прелиставајући књигу „Старо Краљево“, почившег кра­љевачког новинара Драгољуба Обрадовића Кондиса.

Аутор, наиме, у једном делу књиге посвећеном краљевачким данима краљице Драге, доноси причу о Михаилу Чебинцу, поро­ди­чном пријатељу Машинових, који је делио слична интере­со­вања са пријатељицом, а једном приликом наводно „испричао Драги Машин како га привлачи геологија, да истражује камене терене у околини Карановца“. У наставку следи један одломак из књиге „Старо Краљево“, темпо­рално смештен нешто касније од епизоде која се, може бити, дого­дила под водопадом:

„Истовремено, када је кнеже­вина Србија проглашена за кра­љевину, а Милан Обреновић за краља, били су завршени и више­годишњи радови на стратегијском путу до Рашке. Инжењер Машин се, коначно, скрасио код куће, ви­ше није био теренац, а Михаило Чебинац се повукао у миран жи­вот, носећи лепе успомене своје младости.

На молбу Карановчана, пово­дом проглашења Србије за кра­љевину, Милан Први, краљ Ср­бије, указом од 19. априла 1882. године, преко министра уну­трашњих послова Милутина Гарашанина, прогласио је да се од тог дана Карановцу у Округу чачанском – име мења у Кра­љево. Одмах потом, први круни­сани владар Србије после Косовског боја, путујући за Рашку да би се уверио у квалитет новосаграђеног пута, посетио је Краљево и манастир Жичу. Кра­ље­вчани су му приредили леп дочек и обасули га цвећем. Маса света окупила се у Старој чар­шији, на почетку данашње Кара­ђорђеве улице код Окружног суда, где је краљ Милан одржао говор и захвалио мештанима на топлом дочеку.

Повратак краља Милана из Рашке у Краљево био је кобан по инжењера Машина, а његову жену Драгу одвео је сасвим дру­гим животним путем. У част ви­соког госта, приређен је бал у хотелу „Париз“, где су осим кра­ља и његове пратње, прису­ство­вали и најугледнији и најбогатији људи Краљева. Према сачуваном казивању Светозара Буњака, би­ла је то више него гала забава. Богата трпеза, разне ђаконије, најбоља вина, добра музика и много званица. Наравно, на балу у „Паризу“ били су и инжењер Машин и његова жена Драга.

– Била је прекрасно обучена, пленила је лепотом и деловала као краљица – причали су они који су се те вечери нашли на балу.

Представљена је краљу Ми­ла­ну који је, такође, био изне­на­ђен њеном појавом. Поча­ство­вао ју је да седне у његовој близини, за истим столом. Када је почео бал, пред краљем се појавила лепушкаста де­војчица Драга Раденковић, кће­­рка Јована абаџије и звонким гласићем одрецитовала неку родољубиву песму (Драга Раде­нко­вић се касније удала за учи­теља из Ласца Велислава Мила­диновића и са њим изродила дванаесторо деце, а син Мико Ћопо радио је као писар у кра­љевачкој болници).

Салом „Париза“ разлегао се аплауз, а ученица Драга Раде­нковић добила је на поклон од краља Милана златан дукат.

Драга Машин те вечери била је више него расположена. Гото­во да није пропуштала ниједну игру. Њен муж, такође. Била је у ко­лу са краљем, одиграла је неко­лико плесних игара са другом господом, али се није одвајала од мужа. Око њиховог стола стално је било повеће друштво. Драга их је забављала причањем, по који пут је бацала поглед на краља, а овај је узвраћао осмехом и дижући чашу с вином, наздра­вљао јој.

У неко доба, око поноћи, пове­ла се реч о изграђеном путу од Краљева до Рашке, па и о инжењеру Машину. Присутни су упу­ћивали комплименте инже­њеру у присуству његове жене, а тада се у разговор умешало и Његово височанство. Очекивало се да ће и он изговорити лепе речи Машину, али краљ Милан грубо је одбрусио Машину у лице: – За онај „лакат“ на Ибру, ја бих теби дао лакат, а због серпе­нтина на Шашеву чини се да си шашав!“

Догађај који описује Кондис изазвао је тајац међу присутнима. Видевши да ситуација постаје непријатна, краљ се потрудио да све изгледа као шала. Дао је знак музици да настави, пратећи то с громогласним смехом. Присутни су прихватили гаф као зафрка­нцију. Смејала се, кажу, и Дра­га. Али инжењеру се задржао трајан горак укус у устима, као и онима „који су ценили и пошто­вали инжењера Машина због његове скромности и доброте“.

Свете воде

Тешке су кише пале минулих дана.

Водопад у шими, 50-60 ме­тара удаљен од Ибарске, је осна­жио. Али, они који познају овај природни драгуљ – а примењени уметник Жељко Кошанин одгово­рно тврди да у самом селу Ма­гличу и околини можда још само три човека знају за водопад – веле да је он и у другим време­нским приликама снажан. Извор потока, наиме, на коме се он налази, је постојан и јак. И не само да је постојан и јак, него је – про­верено у Институту за рехаби­литацију – и лековит.

Извор се налази поред пута, односно макадама који одваја десно, 300 метара од Ибарске магистрале. Име му је „Света вода краљице Драге“. Темпера­тура воде је 17 степени. Над изво­риштем је слика (фреска) кра­љице Драге са анђеоским крилима, портрет краљице у вла­дарској ношњи и стихови песме посвећене Магличу.

– По мени нема боље воде од ове. И сам је користим. Причам с људима, јер их много долази на извор, и сви причају исту причу. Потпуно идентична прича. Десет истих прича сам чуо. Како су, рецимо, лечили родитеље од га­нгрене… како су их претходно во­дили код доктора, а онда дошли на извор, ту се три-четри пута поквасили, а пети пут излечили.

Ево, пре неки дан је дошао човек и прича да носи мајци воду. Ста­ра је, и не може да дође горе, него сипа у бидоне па јој носи кући. Један мој другар је, рецимо, излечио жвале. Лечи псоријазу, кожне болести, гинеколошка обо­љења… На табли пише за шта је све добра и шта лечи. Најбоље је окупати се у базену испод извора. Пробао сам је и на себи, имао сам неке флеке, нестале су. Невероватно. Анализу воде ради­ла је проф. др Милица Лазовић, детаљно са њеним консулта­нтима. Ко навикне ту воду да пије тешко може да пређе на другу. Треба је држати у стаклу. Годину дана може да стоји а да се не уквари, то су беле воде, живе воде – објашњава Кошанин.

Име Жељка Кошанина није не­познато у свету уметности, медија, дипломатије… Оснивач је ре­ликтног Крстовграда у Прого­ре­лици, надомак Маглича. Тури­сти­чко-уметнички комплекс Крсто­в- град располаже богатом збирком од преко 5.000 вредних експо­ната, укључујући средњовековно оружје попут мачева, штитова, секира и ножева. Такође се могу наћи средњовековне књиге, ико­не и записи, као и круне, старе оде­жде, посуђе и дворски порце­лан. Уметник из Прогорелице главни је извођач радова и идејни креатор будућег простора око извора „Свете воде краљице Драге“.

– Данас је било планирано да кренемо са радовима, али киша не стаје. Требало је да почнемо са постављањем мермера у ба­зену. Мермер смо добили као донацију од човека коме је ова бања помогла. Потребно је да урадимо потпорни зид и степе­ниште за базен како бисмо га уподобили за употребу, јер све више људи долази. Изнад се пра­ви један летњиковац и раде мозаици – симболика. Цела пое­нта је у симболици. Неће бити је­дноставно. Извор је јак, вода иде, да би се радило треба је зау­ста­вити, иначе све што будемо ура­дили ће однети – наговештава уме­тник оно што је ових дана започето.

На овом месту прича о Драги Машин је одавно процурела. И тече као вода, кроз спиралне вр­тло­ге времена, носећи са собом исцељење, силу и предање (ве­ро­достојно, бар, онолико колико и оно чешко) које се овде прео­бражава у искпуљење, од греха према последњој српској краљи­ци из династије Обреновића.

Н. Савић