Рудник – Спарта модерне Србије (2)

Модерна Србија наста­ла је у модерно доба. Модерно доба у свету почиње добом великих револу­ција. Српска револуција, како истори­ча­ри називају период ср­п­с­ких устанака догодила се не­пу­них де­сет година иза епо­хал­ног догађаја у историји чове­чанства – Француске буржоаске рево­лу­ције (I789 – I795 – I799). Али планирани пород „нај­већих умо­ва света“ и фра­нцуске револуције и неже­љено чедо Карађорђа Петро­вића и српске револуције имаће сли­чности готово у свим општим местима, а разлике у суштинским (економском фактору и односу човека према Богу).

За модерну револуцију су потребни воља, капитал и људи. Због тога Карађорђе, негде по Светом Илији I803, шаље Гају Пантелића да обавести Јанка Катића, Васу и Ма­рка Чарапића, Младена Миловановића и Мила­на Обре­новића о својим плано­вима о зидању новог здања на према нацртима старе српске државности.

…Земан дош`о, ваља војевати

Стихови, узети из контекста, фронтмена сплитске групе ТБФ: „Земље имам/а дозволу немам/ није ме бри­га/зидати се спре­мам“, одговарали би садржини поруке коју је Милан добио од Карађорђа. Вожд није био у могу­ћно­сти да буде упознат са репертоарима савремених реп-рок састава. Гаја Пантелић био је задужен да пренесе Милану исто оно што је непосредно пре њега речено Младену Миловановићу – другом човеку револуције. А то је, од прилике, да је земан дошао и да ваља војевати, за Крст часни крвцу прољевати, сваки своје – да покаје старе!

Да су чињенице глупе као теле, не би знали да нам то јед­ном није рекао Ниче. Због тога што то знамо, овде нећемо при­чати о Милану као Милоше­вом брату по мајци, као рудничком војводи или као даровитом трговцу стоком који се трговином бавио и када се није смело (са боса­нским Турцима у сред устан­ка или као депутат у Руму­ни­ји), или о неким њиховим заједнич­ким (Милановим и Ми­лошевим) цртама као што је чаробно позна­вање људске природе, али и психологије масе и народа, како српског тако и турског, што им је омогућило да изузетно добро функционишу и лавирају и у тур­ском приликама, или о њиховом , такође, заједничком, обренови­ћев­ском, ма­нијакално-опсесив­ном односу према женама који ће многе из те фамилије, па и Мила­на, одвести у гроб. Највероватније је умро од последица сифилиса…

Покушаћемо дакле, ако је могуће, без сувишне исто­ријске хронологије, да дамо један угао гледања, на ову епоху чији је Ми­лан значајни протагониста. Историја се, како веле филозофи, посматра под углом вечности, а ми ћемо је посматрати са Руд­ника – Спарте модерне Србије. Рудника са којег се солидно види запад и пристојно осећа исток. Са Рудника који се обрео или кога смо упетљали у Сукоб митова.

Фотографија:С. Марић

Револуција као инвестиција

Револуције су и данас, као и некада, један од најпро­фита­билнијих видова инвестиционе активности. Уколико су подстак­нуте унутрашњим економским факторима оне омогућују, као у биологији, оном делу капитала, углавном млађем по доби, а већ стасалом, потентнијем у окру­жењу, чији је репродуктивни по­тенцијал изражен новчаним екви­валентом у будућности из­вес­нији и изврснији, да ра­дикално уклони постојећа ограничења своме деловању. Уколико су индуковане споља, савремене револуције омогућују капиталу инвеститора да дође до добара којима у ранијим околностима није имао приступ. Њени узроци нису увек чисто економске при­роде. Има их разних: гео­по­ли­тич­ки, политички, идеолошки, социјални (елементи), али сви су они, на крају,обично вођени не­ким економским циљем. Њени најчешћи мотиви, односно илу­зије, су Слобода и опште добро.

Ако желиш учинити највеће зло, учини га под кредом најви­шег добра. Слобода и опште добро, борба за људска права, демократију, или борба против тероризма не ретко су само маске (шарене лаже) великог светског капитала у остваривању својих циљева. Изазивање рево­луција и интервенционизам је озбиљан бизнис. Као, рецимо, афри­чко пролеће које је можда започело једне београдске јесе­ни и представља део истог се­ријала који се ових дана нас­тав­ља са новим епизодама са Леванта. Ако није део истог се­ријала онда је део исте проду­к­цијске мреже…

Револуција је данас цена и део процеса остваривања нео­импе­ријалистичког поретка. Ради се о некој врсти дру­штвеног уговора између имеријализма и земаља углавном другог и трећег света у којима ови други своје реалне ресурсе предају овим првима у замену за имагинарну представу о неком предстојећем вишем степену слободе и благо­стања. Управо у овом уговору, у овом пристанку који чини постре­волуционарна власт у име др­жаве и на­рода је разлика између ове нове врсте империјализма од оног старог сировог импери­јали­з­ма колонијалистичког типа (који, by the way, слови за највећи биз­нис свих времена – енглеска им­пе­рија је, наводно, на свакој фунти уложеној у Индију извукла 500.000 истих новчаница).

Српска револуција за свој динар

Ни Српска револуција није била имуна на економски фактор (који a priori не мора бити лош, сви се боре за свој динар, па и раја и кнежеви) иако се због сразмера турских зулума и акције сече кнезова он не сме импути­рати као преовлађујући. Ако се можда изузме господар Младен Миловановић. Он ће на горе по­менути Карађорђев позив на револуцију изнети следеће раз­миш­љање:

„Мени, душо, није нужда као што је Ђорђу, али ми је нужде од нашег Ибраима, анџије у Тополи. Ја имам бу­р­у­нтију од везира и од ага, ал’ морам кад прођем са свињама у Тополи дати Ибраиму један дукат џикмеџе. Кад ударим Ибраиму на Орашац, и ту ми ваља дати је­дан дукат; кад дођем у Рогачу, и ту један ду­кат; на Барајево,и ту један дукат; на Губеревац, опет један дукат; на Моштаницу, опет један дукат; и где год дођем на ан, морам дати по дукат. То је мене тешко. Оћу и ја послушати и са њим у то пристати…“

У сличној позицији био је и Милан Обреновић који се као и остали ревулиционари у колекти­ву бавио сви­њо­гојством. И дис­три­буцијом стоке, наравно… Ср­бија је у то вре­ме живела од сви­ња, у неким наредним временима од свиња неће моћи да живи.

Милан је живео лепо. Радио је посао за који је створен. И међу Турцима је имао људе од речи и поверења. Али, на Карађорђев позив одговара потврдно: „Оћу, нећу Србина издати…“

Србија се спремала да се врати коренима. „Востани Сери­је!  Востани царице! “, крепио ју је велики Доситеј. Будила се Србија и усправљала на ноге… Као и много пута до тада, као и много пута од тада, готово увек (не, и увек) – сувишна свима, битна једино сама себи. (Црногорска племена по препоруци Руса ос­тала су неутрална. Само су се Грци, наша браћа по истом сосу, можда мало понадали у нас, али корист од њиховог поуздања у нас, у исто­ри­јском току, биће реципрочна користи коју смо ми имали од поуздања у њих). Гусле су пренеле дух предака. Све­тосавље га је обојило… Поново се рађала земља јунака из епских песама. Само што ће сада народ­ни певач до­да­ти и нека нова имена… Иза имена Лазара и Ми­лоша, Бошка Југовића, Орловића Павла у строју ће се наћи Кара­ђорђе, Лома, Курсула, браћа Недићи и други савремени ју­наци. Новокомпоноване песме ући ће у моду…

Косовско јеванђеље Генеза духа српске рево­лу­ције и колективног сећања ишла је у правцу Косова, косовског јеванђеља, сјаја Лаза­реве етике и видовданског подвига, даље преко нема­њи­ћке државне тра­диције, ка Светом Сави и Светом Си­меону… Самим тим у правцу Христа и начела његовог наука. Управо у правцу супротном од оног према којем је намеру да иде имала Француска револуција.

Француску револуцију Алек­сис де Токвил (I805 – I859), фран­цуски историчар и теоретичар, сматрао је у по­тпу­ности делом људи од пера. У преводу делом мо­дерне, пре свега, филозоф­ске мисли. Односно оног дела модерне филозофије и оног дела револуције који је на укинуто место Бога ставио човека. Токвил расуђује овако: „Али у француској револуцији, пошто су били уки­нути рели­ги­озни закони исто­вре­мено када беху оборени и грађански закони, људски дух у потпуности изгуби свој ослонац: не знаде више за шта да се ухвати нити на чему да се зау­стави, па се јави једна непоз­ната врста револуцинара који смелост извргнуше у лудило, које никаква ново­та­рија не уз­могне да изненади, никакав об­зир да умери, једна врста ре­­­во­­луционара, велим, која ника­да не окле­ва­ху када је требало у дело спровести какав план. И не треба мислити да су та нова бића била издвојена и пролазна творевина једног тренутка, осуђена да заједно са њим иш­чезну: они су доцније образовали један сој, који се овековечио и раширио на свим странама ку­гле земаљске, сој који је посвуда очувао исти лик, исте страсти, исту ћуд.“

Управо ова разлика требало би да буде кратка уве­ртира у де­шавање коју називамо Сукобом митова (у следећем броју) у овом свету добра и зла који се од свог постанка могао звати Арма­гедон.

Не мора бити правило, али теоретичари кажу да се рево­лу­ције завршавају терором и диктатуром. Понеко убаци и реч – покољ (А. Симон). Код терора нећемо пра­вити паралеле између ове две револуције. Било би неу­месно – има процена да је у Француској страдало и до 700.000 људи. Само ћемо напоменути да је Петар Јокић говорио да од свих старешина само Милан Обрено­вић, Хајдук Вељко, Васа Чарапић, Јанко Катић и Миленко Стојко­вић нису „глобили и убијали“ народ. А диктатура је била – и остала…

Небојша Савић

(У рубрици НАШЕ ПРИЧЕ читаоци нашег сајта и ФБ странице (https://www.facebook.com/)  се могу подсетити текстова што смо објављивали претходних година)