МОГУЋЕ РЕШЕЊЕ ЗА НАШЕ ПРОБЛЕМЕ – Велоски: Нисам пио воду 15 година

ВЕЛОСКИ: НИСАМ ПИО ВОДУ ПЕТНАЕСТ ГОДИНА

Несташица воде за пиће је један од највећих изазова са којима се суочава наш град у последње две године. Решење проблема или, бар, његово ублажавање потражили смо у добрим праксама широм света. У једном од прошлих бројева говорили смо о насонима – римским јавним чесмама које се никада не заврћу, а сад је на реду један човек за пример – Злате Велоски. Злате већ 15 годинa није окусио воду

Има већ пола века откако се Злате Велоски (76) доселио у Охрид. Његова кућа и део имања налазе се на пола пута између Турске чаршије и плаже Мизо. Је­дно четристо метара подно Са­муилове тврђаве. Иако је одавно у урбанизованом делу града, овај вредни Македонац ту гаји лешни­ке, одржава башту, а доскоро је имао и четири краве, на срећу комшија који су од њега куповали млеко. 

Злате је човек који је личним примером доказао да човек уопште не мора ни да пије воду! 

Ове године, наиме, ушао је у 15. годину откако није попио ни гу­тљај течности које бар на нај­ле-пшем балканском језеру има у у изобиљу. Ако сте можда поми­слили да Злате има алергију на воду или какву здравствену ано­малију због које не сме да конзу­мира воду – грдно се врате. Зла­те је здрав као дрен! Одржава не само своје повеће имање и бројне зграде, већ и пола комши­лука. Због тога овога господина све националности овде цене и поштују, а на чашици разговора од њега могу штошта и  да науче. С тим што у његовој чашици (а и у њиховој) тешко да ће бити вода. 

– Када сам имао 30 година боловао сам од чира на желуцу. И један пријатељ ми је рекао лек: да пијем сок од кромпира. Кро­мпир се исече напола и остави преко ноћи док не отпусти сок. После сам престао да га сечем и почео да једем жив. И јео сам и нисам имао никаквих проблема. Тако сам средио желудац  – откри­ва Злате и наставља: – Онда ми је један други пријатељ из Аустралије, лекар, рекао да не пијем воду… Да је не конзумирам ни у каквом облику. Нити изво­рску, нити киселу, нити са че­сме…. Никакву…  Да једем што ви­ше зелениша, воћа и поврћа: јабуке, патлиџан, киви, све што расте на имању и има на пијаци… И, приде, да не једем со и шећер. Тако да поред тога што не пијем воду, не једем ни со ни шећер.

Соли и шећере уноси искљу­чиво преко здраве хране коју добрим делом сам и узгаја. А што се тиче пића… и ту је избор до­вољно велики да замени воду. 

– Ракију пијем нормално, не претерујем. Увек понешто додам у ракију, нпр. глог или аронију. Вино ми је замена за воду… Када ми се пије вода ја пијем вино. Онолико колико ми се пије воде – толико попијем вина. Али пијем најслабије вино, са најмање алко­хола. Куповао сам добро  грожђе са једним пријатељем и оста­вљао вино за себе. Кажем сину: „Немој, сине, да ми пијете од овог вино, вранца, оно ми је замена за воду!“ Кад није прошло много времена – нема мога вина. Све ми попили. 

Пуних 14 година Злате не пије воду, али конзумира течно­сти: чајеве, кафу, супе, чорбе… Дабоме, пије и пиво.

– Најздравија вода је она што се преради кроз земљу и корен биљке и животиње и долази нам кроз исхрану од њих. Тако сам временом прешао на некувану храну. Не само ја, већ и моја су­пруга… Једем живе тиквице, кро­мпир, корен од трске што расте у Охридском језеру, који је одличан за салату… Пријатељи ме зезају, па кажу „Злате, једеш, бре, као свиња“…. – прича Злате, у шали, и додаје: – Одем на пијац када ми нестане кромпира да га купим. Питам продавца: „Да ли могу да пробам кромпир да видим да ли ваља?“ Загризем, а овај виче: „Јеси луд, бре, ти!?“

Злате има 76 година, прити­сак – нормалан, срчаних сла­бости – нема. Елана за рад има колико и доброг расположења. Супротних мишљења – такође – има.

– Долазила је једна докторка, Рената, из Скопља, веома при­зната, каже: „Вода мора да се пије!“ Одлично што је уносим пре­ко зелениша… али то је једно, а во­да је друго.  Кажем: „Рената, ка­ко мора да се пије кад је не пијем 14 година?“

Тако Злате годинама, куда год да пође, са собом уместо воде понесе вина и ракије.

– Волим да идем у лов. Тако сам једном приликом пошао у лов са двојицом пријатаља, на Гали­чицу, према Албанији. На јаре­бице и камењарке. А Галичица је веома незгодна планина, јер на њој од Пештана ка надоле нема извора. И не можеш лако да нађеш воду да се напијеш. Суво све. Ја понео вина за мене ако ожедним, али и литар и по воде за куче. Имам много добро куче, поентера. И како смо дуго пе­ша­чили ја се одвојим мало на страну да проверим на једном месту има ли шта… За то време, ова двојица дехидрирала. Понели мало воде и то што су понели они попили, ‘оће да попадају. Иду и вучу: „Во­де, имаш ли воде?“ Ја им кажем: „Знате да не пијем воду, да пијем вино. Имам шише вина“. И накре­нем ја мало вина. Онда им кажем: „Али воду носим! А она је за ку­чето!“… „Како, бре, кучето“, вичу они – преноси Злате зафрканцију.

Шали са веселим народом Македоније никад краја, а за зби­љу и за наук – Злате поручује:

– Вода не само што није до­бра, већ – као што знате – није ни укусна!

Н.С.