Немачка злочинства над цивилима

У току злочиначког подухвата (12-22. јула 1943.) Немци убијали и хапсили голоруке сељане у области Сувобора, Маљена и Медведника. – У црно завијени Суводање код Ваљева, Дружетићи са Каменицом и Прањани. – Пожешка Каменица (данас у општини Горњи Милановац) спаљена

У јулу ове, 2023. године навршило се осамдесет година од немачке казнене експедиције у залеђу Равне горе. У народу је овај злочиначки акт био и остао познат као Петровска блокада. Жртве „подухвата“ окупационе силе били су махом голоруки сељани из ондашња три среза – таковског (Леушићи, Коштунићи, Прањани), пожешког (Гојна Гора, Богданица, Дружетићи са Каменицом; Душковци, Љутице, Мршељи) и црногорског (косјерићког: Мионица, Росићи, Скакавци) као и мештани из области планине Медведник (Суводање, Леовић, Оровица, Горња и Доња Буковица, Станина Река, Совач).

Према подацима заснованим на немачким изворима, заробљено је 455 лица, од којих је њих једанаест убијено у току операције, док је 21 кућа спаљена. До зуба наоружани немачки солдати хватали су голоруке сељане по путевима, њивама, ливадама и кућама. Сви ухапшени названи су петровско робље, а иначе су били заведени прогласом председника Владе народног спаса генерала Милана Недића. Проглас је растуран по селима одабраним за одмазду неколико дана пре но што ће се том чину те рора приступити (14. јул). „Отац Србије“, свакако под прити ском окупационог војноу правног команданта, позивао је сељане да не узимају оружје и да не иду у шуму јер им од Немаца не прети било каква опасност ако мирно обрађују своје поседе.

После испитивања у сабирним центрима (одакле су ослобађани деца, жене и понеки од стараца) ЗЗ1 заробљно лице (међу њима су биле и три жене (Стака Исаиловић – Каменица, А. Марковић – Прањани, Љубинка Ђокић – Ужице) спроведено је у Београд, у логор на Бањици, где су имали статус талаца. Као такви били су број за стрељање па их је народ назвао петровским мученицима. Касније, у три маха (25. септембра, првог и 21. октобра исте године), већина од њих (269) усмрћена је (265 стрељано у подавалском селу Јајинци, један спроведен у логор Маутхаузен где је умро, судбина тројице непозната, али то значи да су усмрћени у логору на Бањици), док је 62 преживело (40 ослобођено посредством веза са Недићем и интервенцијама преко Љотића, а 22 упућено у фебруару 1944. године на принудни рад у Француској).

Спомен чесма у порти Храма Вазнесења Господњег у Прањанима

Људске и материјалне жртве ниједног села не могу се умањивати, али се с правом може рећи да су по броју заробљних и усмрћених у црно завијени:

– Суводање код Ваљева (заробљено 76, а стрељано 71); – Дружетићи са Каменицом (два убијена, 61 заробљен, а стрељано 58 од којих су десеторица били Недићеви стражари);

– Прањани два убијена, 53 заробљена, а стрељано 45; спаљене 2 куће);

– Каменица, насеље варошичког типа у атару села Дружетићи (онда у срезу пожешком, данас у општини Горњи Милановац) спаљена је, чиме су њен до тад динамичан економски напредак и потањи популациони развој – заувек пресечени.

Црква и потомци памте 14. јул 1943. и петровске мученике

На овај акт окупаторског терора и злочинства над невиним цивилима и становништвом данас подсећају спомен-обележја, која су подизали мештани пострадалих села и потомци усмрћених мученика. Та спомен обележја постала су места где су у славу и част усмрћених одржавани парастоси. У Прањанима је у суботу 15. јула и ове године било тако. За то је заслужан лекар Момчило Миловановић, Прањанац који живи у Београду, а који је као дете од непуних пет година преживео страхоте Петровске блокаде.

Текст и фотографије: Миливоје Трнавац