Како настаје оно што је лепо

Како је Италија постала најлепша земља на свету, а Италијани естете за дивљење, виртуози укуса и уметници живота

Италија је лепа и са ауто-пута. Лепа је из воза, аутобуса, аутомобила… Из камиона и авиона. Дрона и балона. Још је лепша са бицикла, а понајлепша – у шетњи, по брду, на зидинама средњовековних села и градова одакле пуца поглед ка валовитим (избалираним) долинама, маслињацима и виноградима.

Италија је лепа и у дубокој равници, пре него што се доспе до великих градова – галерија на отвореном. Тамо је красе стари каштели и модерни засади равничара спајајући оно што Италијани најбоље знају: лепо и исплативо.

Међутим – осећај за лепо – који ненадмашно краси нацију вансеријских естета – који не само да стварају и граде лепо, већ уме ју лепо и да живе – није се догодио случајно. Наиме, вековима га није било на развалинама западног дела моћног римског царства.

Пошто није било ни трага ни гласа од дела која би у себи имала нешто добро, људи су поново постајали груби и незграпни, нарочито у сликарству и вајарству, јер су, подстакнути природом и под утицајем средине у којој су живели, почели да стварају, не према правилима претходно споменутих уметности која нису имали, него према дораслости свога духа. Рађене рукама мајстора свога времена, настајале су оне смешне и незграпне фигуре које се на старим делима виде још и данас.Тако је било и са архитектуром; како се ипак морало градити, а пошто је потпуно нестало лепог облика и доброг начина зидања, било због смрти уме тни ка, било због рушења и пљачкања споменика, они који који су се дали на овај посао градили су дела по стилу и димензијама без љупкости, без плана и без икакве пропорције, писао је Ђорђо Вазари у Животима славних сликара, вајара и архитеката, објављеној у Фиренци 1550. године.

Лепота коју тражимо, дакле, може бити условљена и оном лепотом коју у себи носимо.

Тако је било у Италији, пре него што се догодио препород. А онда је у Фиренци и око ње – почело да настаје оно што је лепо.

Питање о томе како настаје оно што је лепо носи са собом дубље филозофске рефлексије о природи естетике и њеном субјективном карактеру. У светлу естетичке теорије, лепота се не може једноставно свести на универзалне или апсолутне параметре, већ се често доживљава као субјективан доживљај који зависи од индивидуалних искустава, културних контекста и личних преференција.

И саму Фиренцу, су путописци понекад описивали као „суморну“. Што би значило да другачији утисак о граду који цвета може имати онај ко је у њу дошао са меденог месеца по ведрој и лепршавој Азурној обали, од оног ко је побегао из дубровачког карантина због колере.

И као што је Кант био за Немачку катализатор за тачност и прецизност тако је Фиренца за Италију била извор стваралачког израза, хуманистичког и естетског узлета чијим се тековима и дан-данас дивимо.

Овај први, међу фирентинским калетама и пукотинама на зидинама палата, може осетити задах прљавог новца Медичијевих, сумрака институција и куге. Док други може наићи на врто глави сјај ренесансних здања, слободу, раскош и разиграност унутар њихових зидина. Лепота коју тражимо, дакле, може бити условљена и оном лепотом коју у себи носимо. Попут предрасуде.

Град на реци Арно је, наиме, за Италију постао не само симбол естетике, већ и нуклеус из кога је проклијала ренесанса – ера која је преобликовала уметнички пејзаж Европе. Тосканска пре стоница, са својим моћном породицама, успела је привући најузбудљивије таленте из уметничког света тог времена, попут Микеланђела, Леонарда да Винчија, Рафаела чиме је пробила пут ка кулминацији људске креативности.

Слично као што Немци захваљујући Кантовом аналитичком оку (и образовању након њега) постајали оно што су данас (радни, прецизни и доследни) пресликавајући дух тачности на сва кодневицу, тако су Медичи својим патронатом, афирмишући своју доминацију, омогућили артистима да разоткрију скривено благо људске имагинације. Естетика, која је пре ренесансе била изван опажаја и варварска по Вазарију, добила је у Фиренци оквир (симетрија, пропорција хармонија) и правац (Ренесанса), а уметници су је обогатили до неслућених висина. Медичијеви двори и цркве постали су атељеи на којима су уметници осликавали спектакуларне слике људске душе, изражавајући лепоту и дубину са невиђеним надахнућем и умећем.

Прекјуче, кад сам се спуштао с Апенина и приближавао Фиренци, срце ми је снажно лупало. Каква детињарија! Најзад, на једној окуци, пред очима ми је пукла равница и угледао сам издалека, као тамну масу, цркву Санта Мариа дел Фиоре и њену чувену куполу, ремек-дело Брунелескија. Ето, ту су живели Данте, Микеланђело, Леонардо да Винчи! – рекао сам самом себи.

– Ето, то је та племенита варош, краљица Средњег века! У оквиру тих зидина поново се зачела цивилизација, описао је Стендал свој доживљај при до ласку у Фиренцу, касније познат као Стендалов или Фирентински синдром (естетски шок, званично је именован од стране медицинске струке 1979, психосоматски поремећај који се најчешће јавља код туриста који су изложени визуелном посматрању великог броја различитих уметничких ремек дела сликарства, ваја рства, архитектуре, на једном ме сту или посматрањем поједи начних уметничких дела изузетне уметничке вредности у разли читим условима, а најчешће га прате соматски поремећаји као сто су: убрзан рад срца, врто главица, несвестица, збуњеност, све до халуцинација).

Према подацима UNESCO-a око шездесет одсто укупног светског културног наслеђа најзначајнијих уметнина налази се у Италији, од чега је поло вина у старој Фиренци.

Лепота, кажу теоретичари, на стаје из интеракције између субјекта и објекта, између форме и садржаја, између универзалних принципа и индивидуалног доживљаја. Оно што је лепо је дубоко лично и често неухватљиво, али истовремено носи са собом универзалну везу са људским искуством и креативном инспирацијом.

Зато јој се, Фиренци, колико год путовања имала или немала смисла, поново враћамо.

Текст и фотографије: Небојша Савић